rozetla
Moja mala rozetla

Rozetla je biljka o kojoj do pre neki dan nisam ništa znala. I inače sam vrlo neinformisana i rizična kada su biljke u pitaju. Kada mi neko donese saksijsko cveće na poklon, odmah mu se izvinim jer ga čeka sigurna smrt. Cveću, ne tome ko mi ga je doneo. Pre nego što sam se udala, imala sam jednu lepu staklenu činiju sa kaktusima. Sa velikom pažnjom sam im pripremila zemlju, sa radošću ih posadila i obećala sebi da neću dozvoliti da mi kaktusi uvenu. Koliko može da bude teško održati kaktus u životu? I živeli su oni, nije da nisu. Onda sam se udala i predala tu činiju svojoj svekrvi da je smesti gde njoj odgovara. Posle par meseci nisam mogla da ih prepoznam. Toliko su PORASLI za kratko vreme da je to izgledalo neverovatno. I jednom kaktusu treba malo pažnje da bi prosvetao. A oni najlepše cvetaju.

(Ovo mesto u tekstu je divna prilika da se govori o ljudima koji su poput kaktusa. To su oni koji izgledaju da im ne treba ništa, ali uz malo pažnje i nege procvetaju. Možda zato najviše i volim kaktuse, jer sam i ja kaktus? Ali, zaustaviću se jer nisam htela o tome da pišem. O kaktusima i kaktus-ljudima neki drugi put.)

Pravo da vam kažem, nemam pojma ni da li su ti moji kaktusi i dalje u životu. Toliko o tome koliko umem da brinem o biljkama. To potvrđuje i činjenica da sam tek sada, u junu, najzad nabavila cveće za portu. Dakle, osim što sam lenština, ja sam jedna velika neznalica što se cveća tiče. Za rozetlu, čak, nisam znala ni da postoji dok mi je baka od koje sam kupovala drugo cveće nije dala na poklon.

Rozetla u sačekuši

Nisam nešto ni obraćala pažnju na tu rozetlu. Nije mi se uklapala u koncept. Imala sam nju jednu jedinu i nije mi išla uz šećerke i vinke. Anđelku, koja uvek dođe da mi pomogne oko cveća, jer ga voli, pa valjda vidi da od mene nema nikakve vajde, pitala sam barem tri puta kako se beše zove biljka. Ona mi je pomenula da je to starinsko cveće i da su se listovi stavljali u slatko i džem, ili tako nešto. To mi nije ništa značilo.

Ta sirota, od mene ignorisana rozetla, strpljivo je čekala da joj se približim i konačno osetim kako miriše. I tek onda sam shvatila svu njenu vrednost. Nakon jednog aromatičnog šamara.

Rozetla miriše na moju prababu Živku. Na njene beskprekorno spakovane marame u jednoj od velikih fijoka kredenca i na najveće grudi koje sam u životu videla. Miriše na sve one dane kad sam odlazila kod nje u posetu i kada mi je zahvatala svežu i hladnu vodu iz bunara. Miris rozetle je miris razgovora i branja cveća iz divne male bašte u kojoj je jagorčevina cvetala u najlepšim bojama. Svetlost sunca tokom šetnji do potoka. Zvuk oblog smeđeg kamena ispod koga je, ako nije kod kuće, ostavljala karton na kome je bilo ispisano gde je. Bilo ih je nekoliko i bili su ispisani krupnim, nezgrapnim, ćiriličnim slovima, njenom rukom. U reči “čair” slovo I bilo je napisano naopako.

Život u sačekuši

Jednom sam došla kod nje u zao čas. Sedela je na krevetu, po prvi put nije imala maramu na glavi i ja sam iskolačeno gledala u njene tanke bele pletenice zakačene na potiljku. Govorila je o tome što su joj ćerka, unuk, praunuci daleko, što ne dolaze, što je sama. Plakala je i kroz plač govorila kako želi da umre i pitala Boga zašto je ne uzme već jednom. Za moju dečju pastoralnu dušicu ovo nije bio lak udarac. Otišla sam kući i plakala sam i ja, ali zato što ne želim nikad da budem baba i ne želim ni da mama i tata budu stari i da umru. Sestra me je jedva utešila tezom da je to još daleko vreme. Tada mi se zaista činilo i da jeste.

Tog dana sam naučila mnogo o prolaznosti, samoći i tuzi. I svaki put kada se setim i bunara i jabuke petrovke i njenih pataka na čelu sa prelepim šarenim patkom; kada god se setim njenog metalnog visokog kreveta i starinskog nameštaja, zamandaljene kapije i Đurđevdana koji je sama spremala i dvorila sveću i nas; ja se setim tog dana, njene sede kose i njenog očaja koji nije moglo da zadrži ni moje prisustvo. Baba Živke nema, evo, već dvadeset godina. Izgleda da sam je sve ovo vreme pomalo i tražila.

Bake na pijacama

Verovatno zato na pijacama kupujem od starijih žena sa maramama, od onih koje prodaju ono što su svojim rukama odgajile i uvek prodaju različite stvari – ono čemu sada i jeste sezona. Tačno je – to su zdravije namirnice. Tačno je, možda im pomognem finansijski i uvek želim da im platim više nego što naplaćuju, a naplaćuju uvek manje od ostalih prodavaca. Mogu lagati sebe da je to što radim plemenito, ali uvek ja imam više koristi nego one, barem u obliku samoobmane da sam uradila nešto dobro.

Zato nisam mogla da ne kupim cveće od nje. Sedela je sa svojim gajbicama na trotoaru, na samom kraju pijace. Prodavala sadnice u plastičnim čašama od jogurta. Umesto za 50, kako je svuda, prodavala je vinku za 40 dinara. Meni za 30 jer sam htela da uzmem sve što ima. Nisam htela kusur, ali to nije dolazilo u obzir, pa sam dobila tu jednu rozetlu. U stvari sam dobila mnogo više.

Dobila sam podsetnik na jednu meni dragu kaktus-ženu. Jednu od toliko mnogo njih na ovom svetu. One koje ne traže i ne prihvataju milostinju, već svojom malenom snagom rade za sebe. Verovatno žive same. Gotovo sigurno ih deca i unuci ne posećuju koliko bi one želele. I ne sumnjam da uveče, kad završe sve poslove koje su sebi zadale kako bi samoću osećale što manje, skinu svoje, često crne, marame i ostanu gologlave pred Bogom i pred sobom. Otkrivene i tužne. Same.

*

*

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

4 thoughts on “Rozetla i marama jednom kaktusu na dar

  1. Napisano divno, prefinjeno a vrlo efektno pogađa u samu srž.Tako jasno, da nam ostavlja, da se upitamo…

    1. Drago mi je što moje pisanje, osim što je divno, postavlja i pitanja. Hvala što čitate i komentarišete!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *