Pre nekoliko dana Kruna je pala sa trotineta pravo na lice. Zapravo, nije pala sa trotineta, već zajedno sa njim. Samo se preturila. Sve se desilo toliko brzo da nisam stigla da odreagujem, iako sam stajala pored nje, a ona nije stigla da postavi ruke, kao što obično uradi. Od udarca joj krene i krv na nos, vidim i usna otekla, ona plače, ja je grlim, Nemanja doživljava nervni slom. Umivam je od krvi, pritiskam joj nos, ona se smiri jer je dobila priliku da se iskvasi. Znači – ništa joj nije. Skidam joj mokru odeću, a ona uperi prstom u svoje stvari i kaže, još uvek pomalo uplakana: “Oće Bambijaaaa”.

Da, moje dete je usred vanredne situacije biralo garderobu i odabralo haljinicu sa Bambijem, za koju do tog trenutka nije preterano marila, ali sada je u njoj pronašla utehu. Da citiram svoju sestru: “Definitivno nije zamenjena u porodilištu!”

Pre mnogo godina upadnem u žbun ribizle, i to sa visine, dakle, ne uđem u njega, već bukvalno upadnem, odozgo. Ribizla nema trnje, ali ima tanke grane koje grebu po golim nogama. Tata me izvlači odatle i nosi ka kući, a ja plačem – pazi sad – zato što će krv isflekati moju omiljenu teksas suknjicu.

Pre malo manje godina, jedna od najbitnijih osoba u mom životu imala je ne tako naivnu saobraćajku. Dok su je lekari u Urgentnom zbrinjavali, presekli su kupaći kostim koji je imala na sebi. “Ne kupaći!”, rekla je, i ja je razumem, jer je to sigurno bio lep kupaći. Nisam bila prisutna i nisam sigurna koji kupaći je stradao, ali uvek sam mislila da je to bio onaj crni bikini sa zlatnim nitima. Moj je bio vrlo sličan model, samo tamnoplav sa srebrnim nitima. Njoj je uvek lepše stajao. Ja svoj posle toga nikada više nisam obukla.

Izreka da odelo ne čini čoveka tumači se kao tvrdnja da ne znači da si dobar čovek ako imaš lepo odelo ili da si zao ako je ružno. I kao takva je tačna. Ali ako se misli na to da ono ne čini čoveka u smislu da mu nije deo identiteta – to je već individualno. Iskreno se divim ljudima i ženama kojima je svejedno šta nose na sebi. Meni je to uvek bilo važno, kao što se vidi iz priložene anegdote. I koliko god to zaista jeste ispunjavanje potrebe za lepim i iznošenjem stava, svakako u tome ima i potrebe za sigurnošću. Više ne koristimo varalice i plišane mečiće, već šarene dezene, cipele i nakit. Kada sam najzad prestala da nosim martinke, bila je to veća prekretnica u mom životu nego odbrana diplomskog. Kada mi se polomio prsten u obliku zmije, pruturila sam sve tezge u Beogradu da bih pronašla isti.

Od mnogo činilaca zavisi da li će u odabiru garderobe preovladati estetički princip (ova crna i ova crna NISU iste), emotivni princip (ne želim da privlačim pažnju ili ovo mi je poklon od drage osobe, a danas mi posebno nedostaje), ideološki princip (e baš ću obući pantalone u crkvu ove nedelje, iako volim da nosim haljine, samo da nerviram onog dedu koji Nemanji otvoreno zamera što mi dozvoljava da nosim pantalone)…

A ponekad se samo dogodi da nas komadić tkanine ili parče metala čuvaju od toga da se ne raspadnemo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *