Krf

Morski žal ima dva, za mene emotivno oprečna značenja. O tome ovih dana razmišljam.

Morski žal – sreća

Oduvek sam volela more. Retko ko ga ne voli, ali ja ne volim more kao simbol leta, kupanja i sunčanja. Ja ga volim kao takvo. Volim ga i u proleće i u jesen i u zimu. San mi je da živim u nekom malom grčkom selu, u kućici na samoj plaži. Uopšte u njemu ne moram da se okupam, a sunčanje mi nema smisla. Ja žudim da ga gledam, slušam i njušim, da potopim stopala u slanu vodu ili ih samo položim na šljunak i ćutim.

Ne smetaju mi talasi i nije mi potrebno da plaža bude peščana. Može i da pada kiša. Prezirem turistička mesta i restorane sa menijem na srpskom. Ne želim da sretnem nikog poznatog. Ni mene ni Nemanju ne drži mesto. Lutamo okolinom na skuteru (ovaj deo će biti ponovo moguć za nekoh 20 godina, ako nam kičme i kukovi dozvole), obedujemo u malim tavernama i pronalazimo puste plaže. Za tih deset dana na moru smo uvek na jedvite jade pronalazili i termin. Moramo u sezoni zbog posla, a i u leto imamo milion obaveza. Ipak, uvek letovanje obeleži jedno celogodišnje jedvačekanje. Prošlog leta se rodila Kruna, pa se jedvačekanje znatno produžilo.

Kao što rekoh, volim more, a ne vašar

Kada sam počela da planiram odmor, nisam mogla da spavam od napetosti. Sa svih strana su me bombardovali time gde MORAM odem i na šta MORAM da obratim pažnju jer imam bebu. Te plaža mora da bude ovakva, te uveče mora da bude onakvo, te ovo, te ono. Ukratko, sve stavke koje ne mogu da smislim na moru – turističko mesto prilagođeno srpskom življu. Za mene – horor film. Nije mi ta priča pila vodu. Vodim dete prvi put na more, koga se ono neće ni sećati. Još uvek ne zna ni gde mu je d..e, a gde glava, a kamoli šta je more i da li je plitko ili duboko. Ono će se osećati onako kako se ja osećam. A na takvom letovanju se sigurno ne bih osećala dobro, pa bi patilo i dete, a najviše nedužni gospodin muž.

Zato sam sve predloge pristojno ignorisala i, uz podršku jedne divne (meni do tada sasvim nepoznate) Milene, rezervisala vilu u selu za koje srpske agencije i ne prodaju aranžmane. I tako sam bila srećna zbog te slike – morski žal i nas troje.

Morski pečal

Predmorska euforija se ubrzo pretvorila u uznemirenost. Zbog cele ove korona situacije postalo je upitno da li će se uopšte moći na more. Onda sam odlučila da ga i ove godine otpišem i prežalim. Nije moja ljubav prema moru važnija od svega ostalog, a stresa i brige mi je sasvim dovoljno za ovu godinu. Otkazala sam, otplakala i slagala sebe da će mi biti lepše na planini.

Verovatno će moći da se ode na kraju. Možda i sa vrlo malo peripetija, zato što treba spašavati profit. Uostalom, sve se vrti oko novca, uvek i svuda. Bez obzira na to, moj sastanak sa morem će morati da sačeka. Jedvačekanje će se produžiti na tri godine.

Drago more, čekaj me i ja ću ti sigurno doći, kad prođe korona i kad uklopimo poslovne obaveze i ako ne budem opet poodmaklo trudna ili sveže porođena i ako se ne desi opet neka pandemija i ako ne ostanem bez posla, drago more, stižem! I tačka! Ali sledeće godine…

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *