Naš veliki porodični skoro-pa-karavan auto sa velikim prostorom za noge i dvozonskom klimom već je danima na popravci. Da, ponovo. Crko kompjuter. Prošlog puta je blokirao neki-ko-zna-koji-ventil bez koga auto može da radi, ali ako se zapuši, e, onda ne može. Koja mu je onda poenta, ne znam. Već neko vreme me automobili ne interesuju kao nekad. Sve je postalo previše komplikovano, a besmisleno. Senzori na gumama, senzori za parkiranje, prozori na dugme, gepek na dugme, nežni-mali-leptirić vrata koja ne smeš da zalupiš, vetrobrani koji koštaju kao ceo moj auto, a jednako ih lako razbije kamenčić koji zavrljači točak šlepera. Nešto se tu ozbiljno poremetilo, sa sve džipovima koji yapravo nisu adekvatna terenska vozila i sedištima koja se pomeraju u krivini tako da ne moraš da držiš ravnotežu.

Uglavnom, dok nam je taj auto na popravci, vozimo se u tvingu. To je jedan izdržljivi, siroti mali plavi auto, koji ko zna šta je sve prošao pre nego što ga je moj tata kupio, pa preživeo Tijanino i moje vežbanje vožnje, par sletanja u šanac, naš užasni sokak u kome su stradali mnogi karteri (ali njegov nije!), a onda je dopao šaka Nemanji i njegovim brojnim profesijama i gudurama okolnih sela i nepristupačnih bagremara, kojima i dalje, uz adekvatne popravke, odoleva. I sada, ne bi to bilo ništa toliko strašno, iako smo oboje dugonogi, ali prvo – dugonoga je i Kruna, pa je vožnja sa njom dok te šutira u bubrege pomalo nezgodna; i drugo – naglo je počelo leto, a tvingo ima crni krov i nema klimu.

Zato vožnja izgleda ovako: otvori prozor, zatvori prozor (srećom, bar ima prozor na dugme), vidi da Kruni ne bije u glavu, otvori drugi prozor, zatvori ovaj prozor, idemo brže, zatvori sve prozore, otvori malo da se ne oznoji, sa koje strane je sunce i ostali elementi našeg porodičnog pakla. Tirkizno plavi reno tvingo je tako, iz nužde, postao naš porodični auto. Zatim smo počeli da odlučujemo da li ćemo ove godine na more ili ću ja konačno doživeti pravi nervni slom, i ja sam se odjednom u sećanju našla u jednom drugom malom renou, takođe plavom, ali mnogo starijem, i jako poželela da odem u Crnu Goru.

Taj auto je vrlo verovatno bio i ostao u top pet najružnijih automobila ikad proizvedenih na svetu, ali ja sam ga volela zato što je bio tako neobičan. Kada su ga prodali, plakala sam koliko i kada je uginuo naš porodični pas Roki. Auto je prodat nekom čoveku iz Lipa kod Smedereva, što je Katarina koristila kao oružje da me još više potrese, jer mi je vrlo samouvereno govorila da su svi iz Lipa ludi. Poverovala sam joj kao što sam joj poverovala da će mi se prsti oklembesiti kao da nemaju kosti ako gulim lak sa noktiju. Nisam želela da moj voljeni auto bude kod ludog čoveka, pa sam plakala još više. (Par decenija kasnije, udajem se za čoveka čije je pola genetike iz Lipa, ali to nam nije sada tema. Tema je mali plavi reno.) Dakle…

Reno 4, popularno nazivan i “kačket” i “cipela” zbog svog karakterističnog oblika, imao je menjač koji izlazi iz kontrolne table, prozore koji su se otvarali na stranu, gepek u koji je moglo da stane sve što je moja majka mislila da bi joj možda trebalo za 14 dana na moru sa troje dece, uključujući opremu za kampovanje, i prilično prostranu zadnju klupu, koja nam je služila kao krevet, jer su na pod bile ugurane dve velike kožne torbe. Sećam se vrućine, piknika na nekom proplanku i osećaja kada prvi put u daljini ugledaš more i prvi put mu osetiš miris. Ne sećam se koliko puta smo pitale roditelje kada ćemo da stignemo. Ne sećam se njihovog umora i nervoze, sećam se samo svoje radosti i Tijanine ručice koju joj je majka rekla da proturi kroz prozor da se tako malo rashladi. Mile Kekin peva o mladosti u renou 4, a meni je taj ružni auto bio porodični.

I tako shvatiš koliko si zapravo sada razmažen. I pukne te nostalgija i za detinjstvom i za mirisom soli koji ostane u kupaćim gaćama i dušecima sigurno do sledećeg leta. I odlučiš da posle više od 15 godina odeš na crnogorsko primorje. I da se ne žališ što je u tvingu vrućina. I da ga voliš još malo više, ako je to, posle svega što smo prošli zajedno, uopšte moguće.

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *