Kruna u doba korone

Ljudi smo. Zato imamo mnogo mana. I različiti smo. Danas je šesti dan otkako je proglašeno vanredno stanje zbog epidemije (zapravo, pandemije) virusa Covid-19. Četvrti otkako su na snazi određene zabrane kretanja. Muž je kod kuće, pa konačno imam vremena da nešto i napišem. Nisam planirala da pišem o ovakvim stvarima, ali temu je nemoguće izbeći osim ako plan nije da se pravimo ludi. A nije. Bar ne za mene.

Nazvaćemo celu ovu situaciju jednostavno korona, jer ne želim da govorim o samom virusu, o tome treba da govori struka (zvanični link za informisanje: https://covid19.rs/) . Ja želim da govorim o efektima koje on ima na ljude, na društvo, na međuljudske odnose onako kako ja to vidim. Za mene je ono što zovem korona jedan društveni fenomen. Nasuprot nejasnim slikama kojima se predstavljamo jedni drugima kada je situacija redovna, sada su spale maske (pun very much intended) i vidi se tačno i jasno ko je kakav čovek.

Ko su ljudi u doba korone?

Ljudi u doba korone grubo se mogu podeliti u dve grupe, one koji se rizično ponašaju i one koji se ponašaju po preporukama, ali se sreću sa drugim problemima. Kako bi ovaj post vodio ka nekim pozitivnijim vodama, počeću sa primerima koji nam mogu doći glave. Dve su takve kategorije i sasvim su dovoljne za propast:

  • opušteni ljudi i
  • begunci iz karantina.

Postoji i jedna prelazna, vrlo nezgodna:

  • divlji ljudi u karantinu.

A tu su i manje rizične kategorije, na sreću, brojnije:

  • paničari,
  • kritičari drugih ljudi,
  • komedijaši,
  • roditelji,
  • kapitalisti,
  • pomagači.

Da počnemo od ovih kojima treba otrežnjenje mokrom čarapom u glavu.

Opušteni ljudi

Potencijalno vrlo opasna grupa. Oni i dalje opušteno piju kafu u gradu (uz takav opis uz fotku postavljenu na fejsbuk), šopinguju, prilaze ljudima da se rukuju i grle, ne pitaju ko je odakle došao, podsmešljivo gledaju ljude koji nose maske. Nisam sigurna šta je u glavi ovih primeraka, kojih ima zabrinjavajuće mnogo. Da li je to Homer Simpson ne kapiram šta se oko mene dešava fazon ili je to paraliza mozga od straha? Poricanje situacije? Inat? Ubeđenje da neće valjda mene? Ili misle da čak i ako ih zakači, neće biti ništa strašno jer su zdravi i mladi? A za druge ih prosto baš briga, neka se čuvaju sami?

Neki od njih tvrde da virus ne postoji ili da je isti kao i običan grip. Kao da im je doktor Šoping jedini izvor informacija. Evo jednog simpatičnog istinitog primera. Sretnu se dva dugogodišnja prijatelja i jedan od njih odbije da se rukuje. Ovaj drugi se naljuti. Istinski se naljuti jer njegov prijatelj nije želeo da ugrozi ni sebe ni njega ni bilo koga drugog. Aaaloooo!

Ovakvima imam da poručim, nasuprot preporukama psihologa – vi malo više gledajte vesti i snimke iz Bergama umesto što sedite po kafićima i živite svoj život kao da se ništa ne dešava. Malo razmislite o drugima. Osvestite se! Šta ako zbog vašeg nemara ugrozite nekoga? Da li ste spremni da budete direktno odgovorni za nečiji život? Imate li stomak za to da vam deda, roditelj ili bilo ko umre zbog vas? Aman, sedite kod kuće. Aman!

Begunci iz karantina

Osveta nemirne dece ili kazna za istu?

Susreli smo se sa neobičnim fenomenom – deca brane roditeljima da izlaze. Vrlo često – bezuspešno. Zanimljivo je da baš oni koji nigde nisu ni izlazili, sad imaju neku snažnu potrebu. Jedan rođak laže dedu kako je policijska patrola stalno u selu da se ovaj ne bi šećkao. Redovno mu donosi šta mu treba, ali ovome se baš prijede nešto što u tom trenutku nema, pa ga nešto vuče ka prodavnici. Inače poslednjih 20 godina provodi ispred televizora, ali sad mu se baš jede kačamak. Brine se kako će on da odnese sveću kad neko umre. Ne mogu da mu objasne da ni sahrane više neće biti onakve kakve su inače.

Baba i deda moga muža uzdišu jer ne mogu nigde da idu, a nigde nisu nikad ni išli, osim u crkvu. Pritom, imaju ogromno dvorište i imanje iza kuće gde mogu da šetaju po ceo dan. Ali, drukčije je kad ti neko kaže da nešto moraš. Srpska posla. Ipak, to su sve prilično bezazlene situacije, više je psihički naporno zbog objašnjavanja i natezanja nego što je zaista opasno. I sad vidite kako je njima bilo kada vam ne dozvole da negde idete, a vi im probijete mozak kuknjavom.

Vežimo ih za radijator!

Opasni su ovi drugi, za koje postoji realna opasnost da su nosioci virusa i za koje je obavezan dvonedeljni karantin. To je ona srpska “ahahah, zeznuo sam sistem” sorta, direktno izrođena iz mentalnog sklopa onih opuštenih. Uglavnom su to oni koji su se vratili iz inostranstva i ponašaju se kao da su došli na odmor. E, ove slučajeve treba prijavljivati policiji. Koliko ste ih sreli, naročito na selima, gde patrole ređe prolaze, a ljudima glupo da prijavljuju? Došao iz Italije, Nemačke ili Austrije i umesto da sedi kod kuće u izolaciji, uzeo sa dedom (koji spada u opuštenu sortu) da popravlja ogradu. Pa im zafali neki alat, pa krenu da ga traže po selu. I tako sve krene.

Šta ti, Srbine, nije jasno? Razumem da možda ne kapiraš šta je virus jer ga ne vidiš, ali ne vidiš ni vazduh, pa ga dišeš. Zamisli da je virus nešto poput karakondžule. Ili možda bolje zmije, eto, konkretno nešto. Virus je kao zmija koja ti se obavila oko vrata. Pokupio si je tamo negde u Italiji, jer si i tamo sedeo u kafiću. Ta zmija ti tako sedi oko vrata i razmnožava se prostom deobom. Uprostiću maksimalno. Znači, prođe dve sekunde i već ih ima dve. (Sreća pa se ljudi ne razmnožavaju prostom deobom, koliko bi onda tek budala bilo!) Gde sam stala? Da, imaš ti tako taj zmijarnik oko vrata, oko ruku, na glavi. Rukuješ se sa nekim, op! Jedna-dve zmije prešle na tog sa kim si se rukovao. Sretneš se sa deset ljudi, sada deset ljudi ima zmijarnik na sebi. I tako šetate okolo i sejete te zmije.

I šta onda?

Tebi nije ništa. Mlad si, zdrav si, nešto te grebucka u grlu jer te zmije dave, ali nije strašno. Misliš da je verovatno alergija jer cveta drveće. Ali saslušaj do kraja. Onih deset ljudi kojima si poklonio po zmijarnik, idu naokolo i rade isto, jer su opušteni. Ne veruju da bilo šta loše može da se desi, jer im možda nisi ni rekao da si bio u Italiji. Za tri dana, više ih nije deset, već sto. Stotinu ljudi ima zmije oko vrata. Nisu svi zdravi i jaki i mladi, ne osećaju samo grebuckanje u grlu. Vrlo verovatno neko i umre. Pa neka to bude i jedan od tih sto. Ubio si jednog čoveka zato što nisi mogao da sediš kod kuće dve nedelje. A nisi se pozdravio samo sa deset ljudi, zar ne? ZAR NE?

Naša država je zatvorila granice i normalni pojedinci ne mogu da se vrate kućama. Zbog vas. Zato što ste se vi našli pametni da zeznete sistem i paradirate okolo. Nemam ništa protiv da se svi vrate, treba da se vrate. Ali poštujte te je..ne dve nedelje potpune izolacije. Možda vas treba po džepu udariti, to izgleda na vaš mentalni sklop jedino i deluje. Odgovornost, solidarnost, to ništa. Isplivali loši ljudi kao loša zrna pasulja kad se potope u vodu. E, narode moj.

Divlji ljudi u karantinu

Ova prelazna kategorija pripada onima koje zakon tera da sede kod kuće, ali im je to daleko od prijatnog. Navikli su da sede u kladionici, da idu u bespotrebne kupovine, da ispijaju kafe dok listaju instagram. Oni su vrlo često oni ljudi koje ni ukućani ne vole da vide kod kuće, jer su tada nepodnošljivi. Neprestano kukaju, padaju u očaj, i samo što ne izađu napolje. Jedino što ih sprečava je to što im se ne plaća kazna i što ih je strah za svoju guzicu.

Ljudi, ako vam je toliko teško da provedete vreme sa svojom porodicom ili sami sa sobom, onda vi imate mnogo veće probleme od samoizolacije. Potražite pomoć. Mnogi psiholozi i terapeuti sada nude svoje usluge besplatno, baš zbog takvih kao što ste vi. Ako morate stalno negde da idete, onda bežite od sebe. Možda se kad sve ovo prođe razvedete i možda je to trebalo davno da se uradi. Ili priznate sebi da ste zavisnik od klađenja. Šta god da vam unosi toliki nemir, pronađite nešto što vam predstavlja zadovoljstvo i dajte sve od sebe da ne terorišete ukućane. Nikome ova situacija nije laka. Priznajte sebi zašto je vama toliko teška.

Paničari

Oni verovatno neće biti krivi za širenje virusa, ali će nenamerno pogoršavati situaciju kada je psihičko zdravlje svih nas u pitanju. Nosiće maske, prskati se asepsolom od glave do pete (imaju zalihe još od kada se virus pojavio u Kini). Deliće neproverene sadržaje sa društvenih mreža, potresne snimke iz Italije, “pouzdane informacije” od tetke koja ima prijateljicu čija je ćerka išla u školu sa kumom jedne od medicinskih sestara sa infektivnog.

Paničari fizički rade ono što treba svi da radimo – ostaju kod kuće ako mogu, a ako izlaze, redovno se dezinfikuju i peru ruke. Međutim, mentalno iscrpljuju i sebe i sve oko sebe (u digitalnom i telefonskom smislu, jer se drže na propisanom odstojanju). Anksioznost na duže staze može biti vrlo štetna, čovek se od nje i zdrav razboli. Psiholozi sada i savetuju da se što manje gledaju vesti. Naravno da treba biti informisan, jer se svakoga dana saznaje nešto novo o virusu. Ipak, treba biti umeren. Isključiti televizor, ograničiti sebi vreme na internetu. Ne verovati svemu što se čuje i pročita, izabrati pouzdan izvor informacija. Ljude koji nas uznemiruju privremeno (a možda i trajno) izbegavati na sve načine.

Pomozite i sebi i drugima

Dragi paničari, ne znamo koliko će ovo trajati i treba sačuvati mir u duši. Ovo se posebno odnosi na one koji ne žive sami. Mislite na duševno zdravlje ljudi koje volite. Ako živite sa nekim starijim, pokušajte da ga dodatno ne uznemiravate podacima o smrtnosti zaraženih. Deca su posebna priča. Koliko god da su mala, ona osećaju vašu uznermirenost. Starija deca još i čuju i vide da nešto nije u redu. Nemojte im vi biti uzrok traume. Deca svojom nepogrešivom i čistom intuicijom svakako znaju da se napolju nešto loše dešava, a vi im budite izvor sigurnosti.

Teško je zadržati vedar duh u ovoj situaciji, naročito ako ste paničar, a morate na posao i stalno ste u kontaktu sa ljudima. Kada se vratite kući, nakon presvlačenja, detaljnog pranja ruku, dezinfikovanja kvaka i slično, probajte da strah ostavite ispred ulaznih vrata. Pokušajte da se nasmejete sebi, kao jedan moj prijatelj, koji radi u pošti. Kaže da tokom radnog vremena toliko puta dezinfikuje ruke i sve oko sebe alkoholom, da kad bi mu neko prišao sa otvorenim plamenom na metar daljine, sve bi buknulo za nekoliko sekundi.

Kada se vratite kući, zalupite koroni vrata ispred nosa. Preduzeli ste sve mere predostrožnosti, sve ste uradili kako treba dok ste bili napolju. Niste ugrozili ni sebe ni druge. Pozovite nekoga i porazgovarajte. Ne o virusu, već o njima i o sebi. I lepim stvarima. Čitajte knjigu, gledajte seriju. Ako ne živite sami, razgovarajte sa ukućanima. Igrajte neku društvenu igru. Čitajte zajedno. Radite sve što može da vam skrene misli sa sutrašnjeg dana i ponovne borbe protiv nevidljivog neprijatelja.

Kritičari drugih ljudi

Kritičarima se način razmišljanja nije mnogo promenio, samo je obuzet drugom temom. Njima ne predstavlja problem da sede kod kuće i klone se ljudi, jer zapravo ljude baš mnogo i ne vole. To su oni ljudi za koje je Ajnštajn govorio da za svako rešenje pronađu problem. Neki od njih su prilično korisni kada treba da se prozre neka skrivena namera ili pronađe podtekst neke vesti. To je inteligentniji soj, koji po svaku cenu moramo čuvati jer vidi ono što mi obični i ponekad naivni ne vidimo. Međutim, postoji i ona druga vrsta kritičara, mnogo manje pametna, pritom ubeđena da je mnoooogo pametna. Oni kritikuju da bi unizili druge, a uzdigli sebe. Takvih je uvek mnogo, a ovih dana posebno.

Ono što je mene i moje kolege prilično iznerviralo, bio je slučaj greške u slajdovima na TV času matematike. Na kojoj god da ste društvenoj mreži, taj snimak se vrteo stotinu puta. Haos nastaje kada se na slajdu kao najveći jednocifreni broj umesto broja 9 pojavljuje 10. Pažnja dežurnih kritičara nestaje u trenutku kada se to pojavi. Snimak se tu prekida. Kreće drvlje i kamenje. Počinje smejanje, podsmevanje, ponižavanje. Zašto bi odgledali ceo snimak i malo razmislili o svemu? Tako ne mogu da ispadnu pametni.

Ne vide da učiteljica koja vodi čas dva puta naglašava da je to broj 9, a ne 10, jasno stavljajući do znanja da je greška na ekranu. Naravno da najviše kritikuju oni koji nemaju pojma ni o čemu i koji svoje životne frustracije leče na taj način, ali bih da probam da im objasnim. Zaboga, potkrala se greška! Da li ste svesni da su ti časovi organizovani za jedan dan? Znate li kolika je odgovornost te žene koja je stala pred kamere da održi čas svoj deci u Srbiji?

I prosvetari su ljudi, uprkos svemu

Sigurno imate prijatelja/prijateljicu/rođaka koji rade u prosveti. Bolje da ste ih pitali kako su i kako se snalaze ovih dana sa svim zahtevima koje Ministarstvo postavlja, umesto što ste komentarisali “ahahahaha, prosveto, jadna li si”/”ko nama sve uči decu” i tome slično. Pitajte ih, videćete da neće odmah ni da vam odgovore jer su stalno na kompjuteru, trudeći se da završe sav ogroman posao koji im je zadat, dok se zahtevi menjaju iz sata u sat, ali oni ih ispunjavaju. Treba da im kažete “svaka čast”, a ne da kritikujete. Sram vas bilo!

Takvi kritičari nam ne trebaju. Ja zbog toga na fejsbuk više i ne ulazim. Kad god uđem, naletim na neku prepametnu budalu ili na tobožnjeg prijatelja. Ne, hvala.

Komedijaši

Ako nečega stvarno imamo u suficitu, onda je to humor, naročito u delikatnim situacijama. Ne mislim da je to loše. Ovom narodu je humor uvek bio način da izađe na kraj sa teškoćama. Sećate li se bombardovanja i onih koncerata na Trgu i svih onih koji su tu dolazili i takmičili se ko će imati duhovitiji transparent? Ti transparenti su preteča današanjih mimova i tvitova. I dobro je nasmejati se, koliko god je teško i naporno. U izolaciji se ljudska kreativnost pokazuje u svoj svojoj veličanstvenosti.

Jedino bismo možda mogli malo da iskuliramo sa veličanjem i oduševljavanjem onima koji ne poštuju zabranu kretanja ili karantin u nameri da budu smešni. Neodgovornost i ugrožavanje javnog zdravlja nije smešna. Pokušaji da se humorom olakša samoizolacija jeste. To je vrlo bitna razlika.

Posebno bih pomenula neke instagram profile koji su nastali sa svrhom da nasmeju, čak i ruganjem na tuđ račun. Čak su i oni u ovoj situaciji vrlo isključivi po pitanju toga šta jeste zdrava šala, a šta nije, dok koriste to što imaju veliki broj pratilaca da podignu svest o tome šta treba raditi a šta ne. Velika pohvala za njih.

Roditelji

Neko mi je pre neki dan poslao – ako vanredno stanje potraje, roditelji će prvi izumeti vakcinu za virus. Verujem da nije lako. Ja imam osmomesečnu bebu i na selu sam, pa mi sve ovo nije napravilo neku razliku. Svakako sam po ceo dan bila sa njom. Još mi je sada i lakše jer muž ne radi, pa je kod kuće. Drugarica, na primer, ima dve devojčice, jednu od 4 godine i drugu od 17 meseci. Muž i ona sada rade od kuće. Žive u garsonjeri. Od kupatila su napravili kancelariju. Dok se nekome ne pripiški. To je već sasvim druga, pomalo horor, priča.

Negde sam pročitala ponovo neku kritiku – mame sada kukaju jer su u stanu sa decom koju su same vaspitavale. Pa izvin’te, ako su deca vaspitana i odgojena kako treba, po ovako lepom vremenu žele da idu napolje. Srećna su što su im roditelji kod kuće, pa žele da budu sa njima. Nedostaje im vrtić i drugovi iz vrtića. Deca koja idu u školu obavezna su da prate nastavu. A ako ih imaš više od jednog, uf! (Možda sada budete malo više cenili vaspitače, učitelje i nastavnike, a?)

Kako preživeti svoju decu?

Ako mogu da se pravim pametna u vezi sa ovim, pretražite youtube, instagram, mnogi izbacuju snimke i postove sa konkretnim predlozima šta raditi sa decom u samoizolaciji. Ja bih mogla da pišem o tome kako zabaviti bebu do 8 meseci, dalje nemam pojma. Svakako, niste sami. Ali nešto mogu da se usudim da predložim. Iskoristite što više vreme koje vam je dato. Izvucite nešto dobro iz svega toga – vrlo pomno ćete moći da posmatrate kako vam deca rastu.

Ovde bih želela da napomenem da sam svesna da su mnogi roditelji, naročito samohrani, u velikom problemu ako moraju da rade, a nemaju kod koga da ostave dete na čuvanje. Pretnje otkazima su vrlo opipljiva realnost. Volela bih da u komentarima ostavite predloge rešenja ili kontakte na koje se ugroženi mogu javiti i zatražiti zaštitu ili pomoć. Naravno, ako tako nešto u ovom zemlji uopšte postoji.

Kapitalisti

Pod ovim pojmom ne podrazumevam samo one kojima je jedino u životu važan profit, pa nenormalno povećavaju cene proizvoda, već mislim na lični interes uopšte. Sebičluk je isplivao iz mnogih pojedinaca tokom poslednjih par nedelja. Ovde ubrajam i one koji su nagomilali brašno kao da drže pekaru i one zbog kojih je poštenog čoveka sramota da kupi određene artikle. Što reče jedna moja prijateljica kad joj je ponestalo toalet papira pre neki dan – neka, praću se.

Potpuno razumem potrebu da se naprave zalihe ako planirate u samoizolaciju, ali ne treba vam 150 rolni toalet papira! Barem za to postoje alternative. Hrana je bitnija i hrane će biti. Ide proleće, obavljaće se poljoprivredni radovi. Hm, možda sada najzad počnete da cenite i seljaka, daleko bilo? Jeste da naš seljak ne gaji avokado i lososa, ali ono brašno koje ste nagomilali, to dolazi sa naših sela, ne znam da li ste znali?

Strašno mi smeta što se pojedinci reklamiraju kao da se ništa ne dešava ili su u fazonu – eto, svi smo u samoizolaciji, ali naš proizvod je baš super za tu priliku, poručite ga. Škole su zatvorene i mature verovatno neće biti, ali evo, vidite našu prelepu haljinu od 300 evra, a sad je na popustu, pa je fantastičnih 280!

Ne mogu da govorim o ekonomskim posledicama korone, a sigurno će ih biti, mogu da govorim o tome kakav mi utisak ostavljaju ljudi u doba korone. Srećom, još uvek ima onih koji ulivaju nadu da nismo sasvim propali.

Pomagači

Poznati citat Freda Rodžersa glasi: “When I was a boy and I would see scary things in the news, my mother would say to me, ‘Look for the helpers. You will always find people who are helping’.” U prevodu: “Kada sam kao dečak viđao strašne stvari na vestima, majka mi je govorila ‘Traži pomagače. Uvek ćeš naći ljude koji pomažu’.” Tako je i danas. Kada vam preko glave bude ljudi koji šire bespotrebnu paniku, kada osetite poriv da pretučete ove nemarne opuštene i begunce, kada vam je dosta neodgovornosti i bahatosti poslodavaca, potražite one koji pomažu. Ima ih dosta.

Na prvom mestu su zdravstveni radnici. Posle njih dolaze radnici u prodavnicama, bankama, poštama, na pumpama, svuda gde su izloženi velikom broju ljudi, često bez zaštite. Zatim policajci koji jure begunce iz karantina. Svima svaka čast! Ali ima i onih koji ne moraju, ali pomažu.

Sasvim obični ljudi

To su oni koji kupuju i donose neophodne stvari starijim licima i onima za koje je najrizičnije da izlaze. Firme koje su se preorijentisale, pa recimo ne šiju više garderobu, već zaštitne maske i doniraju zdravstvenim ustanovama. Vlasnici stanova koji su podstanarima rekli da ne plaćaju kiriju dok sve ovo ne prođe. Mali preduzetnici koji ne otpuštaju radnike iako ih država nije oslobodila poreza za vreme vanrednog stanja. Oni koji ne gomilaju zalihe, već ih dele. Roditelji sa mnogo pratilaca koji se uključuju live da bi pokušali da zabave i vašu decu. Svi koji u 20 časova aplaudiraju medicinskim radnicima. Oni koji ipak sede kod kuće, a imaju šta da završe napolju.

Ako znate za još neke svetle primere, volela bih da oni ostanu fokus ovog posta. Da o njima govorimo o komentarima. Jer koliko god me ljudi u ovoj zemlji razočaravali iznova i iznova svojom nemarnošću, toliko me uvek i oduševe solidarnošću. Oni daju nadu da nećemo propasti. Hajde da govorimo o njima i da čuvamo sebe i druge. Budite mi zdravo i dobro i držite se. I ovo će proći. I tačka.

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

12 thoughts on “Ljudi u doba korone i četiri dana samoće

  1. Evo muž mi kaže da će blog sigurno biti čitan jer sam napravila s…e u kujni. Zagoreo mi celer koji sam barila za bebu (da, barila sam ga i zagoreo je, isparila sva voda, šta hoćete). Kaže prinela sam žrtvu i to je onda to. Bolje da je bila mesna žrtva, jer sam joj kuvala i ćuretinu, ali može i ova da prođe.

  2. Konačno! Praised the Lord! Vrlo sam srećna što je ovo izašlo iz kuhinje, cenim kvalitetnog autora a uz to sam i podrška naravno! O temi mogu reći da je podesno odgovarajuća, ultra vruća tema, izaći ili ne, pokriti se ili ne, maska ili ne, zaista smo svi zbunjeni od vrha do dna. Mislim da smo ipak probuđeni na vreme, bar većina, ona sa mozgom. Lično sam sebe pronašla u više kategorija, ali najviše kao neki deo paničara i običnog čoveka. Roditelji 65+, baka u domaćinstvu 75+ i deca. Ah da, nije bilo dovoljno sto sam u ovoj gužvi majka, supruga,ćerka i prosvetar (spavam na tastaturi a u ruci mi je viber naprava) već je izazov morao dodatno biti veći pa je starije dete dobilo varičele, mlađa naravno nije ih imala a ni žmu. Kako će biti, pa kao sto reče autor, proći će. Hemičarka

    1. Hvala mnogo na podršci! Kod vas veselije nego kod većine, vidim. Karantini unutar karantina! :/ Svakak čast na vedrom duhu, to nam je, pored hladne glave, odgovornosti i solidarnosti, sada najpotrebnije! Ljubav za vašu porodicu!

  3. Нисмо ми ти који бирамо причу. Прича изабере нас. Хвала, Јована, на дивном тексту.

  4. Čestitam, Jovana. Svaka reč u tekstu je osećaj, koji je isplivao iz duše u datom trenutku…šta drugo reći? Da nam je više ovakvih, mudrih i poučnih, tekstova, “pojedinci” bi shvatili ozbiljnost situacije. Srdačan pozdrav i iskrene čestitke.

  5. Bravo👏👏
    Svako može da se pronađe u ovako divnom tekstu.
    Sve pohvale i veliki pozdrav za divnu porodicu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *