Ja sam primerak onih iritantnih ljudi koji su članovi 150 različitih grupa na fejsbuku, vajberu i instagramu. Dugo imam isti broj telefona, a fejsbuk profil sam otvorila vrlo davno. Ipak, pola aplikacija na telefonu mi ne radi kako treba, pa kao i da nisam tu, a ništa i ne stižem da ispratim. Zatim, većina tih grupa više nije deo mog života i mog interesovanja. Međutim, ponekad mi iskoči neki post vredan pažnje. Ovih dana je na grupi studenata Filološkog fakulteta vrlo popularno pitanje jedne koleginice: “Koliko košta ispisnica?” Ovo pitanje samo po sebi nije problematično, jer student koji to pitanje nikada nije postavio spada u red mitskih bića. Mene su tu zaintrigirali odgovori u komentarima. Mnogo ljudi ZNA koliko košta jer su se već ozbiljno raspitivali ili su se VEĆ ISPISALI.

Izgleda da je ispisivanje sa Filološkog fakulteta češće nego što sam mislila. U moje vreme… Kako sada matoro zvučim, ali to jeste bilo malo drugačije vreme, iako nije bilo tako davno. Dakle, u moje vreme, to i nije bila tako česta pojava. Što je još čudnije ako imamo u vidu da je bilo više studenata. Naše mlađe kolege, po svemu sudeći, imaju niži prag tolerancije na mentalnu autodestrukciju. Mene zanima sledeće. Da li su oni razmaženi i naviknuti da im sve ide lako, pa kad ne ide, op, ispisnica? Ili smo mi, pazite sada ovu neverovatnu misao, koji smo se mučili do kraja, pa i posle kraja – budale?

Folkloristika: časopis Udruženja folklorista Srbije (studenti grupe 06 iz ’06. objavljuju i objavljivaće radove i u ovom časopisu: Danica Jović, Marko Đorđević, Jovana Dišić)

Koliko košta psihoterapija?

Jesu li nas učili pogrešno: istrajati, biti uporan i odgovoran, što veća škola, to veća muka? Jesmo li mi zato osuđeni da se uvek mučimo, dajemo maksimum u svemu što radimo i sagorevamo u težnji da sve bude savršeno i završeno? Ili će oni biti skloni depresiji kada konačno shvate da život ne može ići glatko i da sve zahteva neki vid žrtve? Ko je ovde u pravu i ko je ovde u prednosti? Mi, budale, kojima je sumnjivo čim nešto ide kako treba, pa proveravamo da kola ne idu nizbrdo (i onda vučemo, kočimo i popravljamo) ili oni koji kada vide da kola idu nizbrdo, puste ih da se skrljaju i pređu na sledeća, možda bolja?

Tokom nekoliko godina koliko sam radila u školi primetila sam da učenici ne vole kada nešto teško ide, ne vole izazove, ne vole ako im odmah nešto ne pođe za rukom. Ipak, sa svoje 33 godine više nisam sigurna da je moj pristup ispravan.

Rekoh svojoj sestri od strica kada sam joj čestitala rođendan: “Srećne ti Hristove, ne razapinji se baš toliko.” Onda je usledila kratka diskusija o tome da li smo nas dve uopšte sposobne za tako nešto. Jesmo li, ispisnici moji, sposobni da kažemo: ovo nije tako važno, naše zdravlje i duševni mir su važniji, teraj to u…? Svaki posao koji sam započinjala, dovršavala sam, ma koliko težak bio. Ne podnosim osećaj kada mi nešto nedovršeno stoji nad glavom. Ne podnosim poraz, a za mene je odustajanje poraz. Ali šta se to promenilo za ovih 10 i kusur godina? Kako ovi mlađi odjednom znaju kako sebi da ugode i da ih bude baš briga za sve? Ah, podelite sa mnom svoju mudrost!

Treba nam generacijska dijagnoza

Mi jesmo bili dramatični, da, itekako! Pretili ispisivanjem, paljenjem fakulteta (naročito šaltera), zamalo podigli bunu kada su nam na trećoj godini uveli bodove za budžet, pa onda još jednu kada su nam na četvrtoj uveli obavezan master… Ipak, te promene su obično dolazile tik uz ispitne rokove, pa smo besno zauzimali mesto u čitaonici i prepisivali beleške. Da, prepisivali, draga deco, tada nismo imali telefone da sve fotografišemo, vidite kako smo primitivni bili. Neke profesore nismo voleli, neke jesmo. Neke predmete nismo voleli, neke jesmo. Istrpeli smo i to što su nam uveli “bolonju” koja to nije bila i što nam je gradivo ostalo staro, a obaveze nove. U proseku, studiralo se duže nego što je bilo propisano. Odlagali su se ispiti, rastezao diplomski, obnavljale godine. Ali se ipak išlo dalje.

Sjajan roman kolege Marka Đorđevića

Zatim, kada smo zbog posla morali da upisujemo master, jer nam se te 4 godine odjednom nisu važile kao sedmi stepen, upisivali smo ga. Sa nekom godinom zakašnjenja, ali upisivali smo ga. Sa mučninom u želucu i pitanjem “Šta je ovo meni trebalo u životu”, ali i završavali smo ga.

A onda je nastupio vrhunski oblik ludila studenata grupe 06, generacije upisane 2006. godine – upisivali smo i doktorske studije! I ponovo odlazili na fakultet sa mučninom i raznim zdravstvenim problemima. Ja sam juče otišla da upišem godinu i vratila sam se sa fakulteta sa najgorom glavoboljom u poslednjih 5 godina. Čak ni na ovom stadijumu retko ko odustane. Odustane se, da, zbog novca, zbog osećanja besmisla, ko zna zbog čega sve, ali kao da je za našu generaciju odustajanje opcija tek kada više nema drugih.

Naravno, poznajem ljude iz svoje generacije koji nisu diplomirali, one koji su promenili profesiju, ljude koji su diplomirali, ali rade nešto drugo, ali i ljude koji se bave najlepšim poslovima u našoj struci.

Značajno novo izdanje koje je uređivala koleginica Ana Marija Grbić.

Deco, đaci moji, imate dve mogućnosti. Da odustanete ili da ne odustanete. Da, toliko je jednostavno. Mi smo naučeni da bez muke nema nauke, da je sramota odustati, da je znak slabosti ako ne završimo započeto. Vi možda niste. Vama je možda do sada išlo lakše. Vi možda bolje znate šta želite. Verovatno ste na taj način pametniji od nas. Uživanje u ovom kratkom životu – to možda i treba da bude imperativ. Možda je pitanje “Koliko košta ispisnica?” čuvar mentalnog zdravlja.

Jednom je profesor Predrag Stanojević postavio teško pitanje malobrojnim studentima koji su odabrali da kod njega slušaju vežbe iz Dubrovačke književnosti. Strog i uvek iznerviran nečim, iznenadio nas je svojim neočekivano blagim: “Da li mislite da je trebalo da upišete ono što volite i da vam posao bude ono što volite?” Profesor je preminuo pre izvesnog broja godina, a to pitanje je meni ostalo kao neki njegov najveći amanet, pored svega što je uspeo da napiše.

Koleginica Jelena Nidžović je, pored mnogih izdanja, imala priliku da uređuje poeziju našeg pesnika koji nam je na studijama bio asistent.

Etiketa koju svako drugačije čita

Koliko košta ispisnica? Košta jedan poraz i jedno odustajanje. Na svakom studentu ponaosob ostaje da odredi kolika je to tačno cena. Treba li upisati ono što se voli? Ako imaš snage i ako to voliš dovoljno, da. Barem je to neko moje viđenje. Jer, pored svega što smo prošli, posle svih nervnih slomova i preispitivanja, ja sam na svoju generaciju grupe 06 strašno ponosna.

To je bila i ostala grupa upornih i snalažljivih, izdržljivih i prilagodljivih mladih ljudi (o prilagodljivosti čitajte na sjajnom blogu Olivere Vukašinović Pohod na vetrenjače). Neki se bave uredništvom, neki novinarstvom. Jedna koleginica je asistent na fakultetu, i to na predmetu za koji se stariji profesor davno zarekao da tu nikada neće raditi žena, a onda insistirao da baš ona radi. Neki su u obrazovanju, a neki se bave istraživanjima i naukom. Većina piše! Većina nešto ostavlja iza sebe, a to je ono što je najvrednije. Ipak smo mi upisali tu grupu zato što smo voleli da čitamo i pišemo. I da, trebalo nam je vremena da se oporavimo od trauma studiranja, ali sve što smo prošli nas je pripremalo da se time što volimo bavimo na najbolji i najstručniji mogući način. Književnost je umetnost, a mi, ovako ili onako, učestvujemo u njenom stvaranju.

Jedna od pesničkih zbirki kolege Srđana Gagića, koji se bavi i uredništvom.

I, koliko košta ispisnica? Svaka košta još jednog vrsnog pesnika, pisca, urednika, istraživača, profesora, novinara. Drago mi je što mnogi od nas tu cenu nisu bili spremni da plate.

(Pomenuh ovde samo neke od svojih kolega, neće mi zameriti oni koje nisam. Uostalom, nikome od njih ni reklama ni promocija nisu potrebni jer njihov rad govori sam za sebe.)

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

7 thoughts on “Koliko košta ispisnica?

  1. Jovana, hvala ti na ovom tekstu beskrajno ❤️ Često razmišljam o našoj generaciji i neverovatno sam mnogo ponosna na svakog od nas. A da je oduvek bilo izazovno, jeste. I da smo mazohisti, jesmo. Ali s druge strane je uvek neverovatna ispunjenost i ljubav prema književnosti u svim njenim oblicima, koja nekako uspe da nadomesti sve ostalo.

    1. Hvala tebi, draga koleginice, na čitanju i na komentaru! Volim da čujem svačije mišljenje, ali kada me pohvali neko od kolega sa 06, to je posebno vredan kompliment. 😀

  2. Čuvena 06 grupa! Iz ove perspektive, možda je sve to bio čist mazohizam. Čekanje u redovima ispred Sale heroja, nervozno šetanje po hodnicima pred ispit, Bolonja koju malo ko i od profesora razume i sprovodi. Sve ono što se godinama u nama taložilo da bismo bili ovi danas. Teško ne teško, opet bih isto. To valjda dovoljno govori o 06, 2006. 🙂

    1. Upravo tako! Činjenica da bismo ponovo sve isto bez obzira na sve dovoljno govori o nama i našem čudnom kolektivnom karakteru. I da, da nismo sve to prolazili i isplivavali, ne bismo bili ovi današnji ljudi. 🙂

  3. Jako šturo poznajući prilike,jednom prilikom rekla sam autoru Ispisnice,mozda se seća:”Mislim da je raspon tvojih krila trenutno na neodgovarajućem mestu da bi se pokazala raskoš koju poseduješ, u punoj veličini!” Stojim iza toga, ali ovde i sada, to je to.Nisam književnik ali mislim skromno da je ovo samo za respekt i ništa manje!
    Hemičar

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *