Zahvalni zato što imamo ovo parče zemlje.

Karantin iz svakoga izvlači ono najbolje i najgore. I nije nam ovako težak zato što smo navikli da mnogo idemo napolje. Ne, ne. Teško je zato što se u karantinu mogu raditi dve stvari. Može se ili razmišljati ili bežati od razmišljanja. E, tu je čvor, što bi rekao Vili. Statičnost tera na razmišljanje. Prisiljava na preispitivanje. Gura nas da sebe pogledamo iznutra. A od tog pogleda smo navikli da bežimo, svako na svoj način. I sada, kada smo se našli u skučenom prostoru, sami sa sobom, bežimo još sumanutije.

Onda manijakalno uređujemo i organizujemo svoj životni prostor. Spavamo. Gledamo serije i filmove, čitamo. Zatim, pogled i prst upiremo spolja. Dešava se paradoks – umesto da nam drugi nedostaje, mržnja i netrpeljivost prema tom drugom se pojačavaju i uvećavaju. A kad se odgleda sve, kada se organizuje sve, kad se iskritikuju i opljuju svi, ponovo ostanemo sami sa sobom.

Osećanja i karantin

Ipak, možda razmišljanje i nije tako problematično kao osećanje, sa naglaskom na o. Dok razmišljamo, merimo ili pravimo podele (pogledaj Ljudi u doba korone i četiri dana samoće), racionalizujemo situaciju i prividno je držimo pod kontrolom. Kad počnemo da osećamo, da sagledavamo stvari intuitivno i emotivno, gubimo kontrolu, ali istovremeno spoznajemo život na nekom dubljem i istinitijem nivou. (Ne, to ne znači da treba da se javite bivšoj ljubavi samo zato što vam je toliko dosadno da ste počeli da mislite i o njoj!)

Karantin izaziva čitavu lepezu osećanja. Strah od smrti, svoje ili nama bliskih ljudi. Bes prema onima koji i dalje ne poštuju preporuke o merama zaštite. Čežnja za voljenim bićima i mestima. Razočaranost. Zbunjenost. Neizvesnost. Nestrpljivost. Radost zbog toga što imamo dvorište, ma kako malo ono bilo. Sreća kada se čujemo sa nekim koga bismo rado i videli. Ljubav prema svemu dobrom što ipak postoji u čovečanstvu. Jesmo li dovoljno emotivno snažni da izdržimo sva ta osećanja čak i kada smo psihički jaki da izdržimo izolaciju? Vreme će pokazati.

A kakav osećaj vi imate, gospođo?

Meni izgleda kao da je sve ovo jedan veliki zbir testova za svakog od nas. Testovi izdržljivosti, snalažljivosti, odgovornosti, solidarnosti, tolerancije, umerenosti… Ako ćemo precizno, jedan test opšte zrelosti. Drugi deo osećaja izrekao je jedan prijatelj – kao da smo u nekom filmu, a ne u životu. Pored svih užasnih situacija kroz koje smo kao narod prošli, ovo deluje kao nešto suludo, naizgled nestvarno, ali ne manje strašno.

Isti prijatelj mi je ispričao jednu scenu koja njemu danima ne izbija iz glave. Kada je bio dečak od nekih pet-šest godina, u poseti babi i dedi, sedeo je ocu u krilu. Otac je rekao: “E, ovo je moj naslednik. On će da mi kupuje novine kad ostarim. Jel hoćeš?” “Hoću”, bio je odgovor. Sada je došlo vreme da se naivno dato obećanje ispuni. Otkada je starijima od 65 potpuno zabranjeno kretanje, moj prijatelj ustaje svako jutro u pet, da bi kupio novine i hleb i tek onda otišao na posao. Sve vreme sa tim dalekim sećanjem na jedno seosko popodne.

A kakav osećaj vi imate, dame i gospodo?

I sada meni ta priča ne izbija iz glave. Ne znam šta mi ostavlja jači utisak. Poetska zaokruženost životnog ciklusa, a koji tako retko imamo priliku da zaokružimo? Nije često da deca drže obećanja data roditeljima. Možda činjenica da se sin tog obećanja seća, a otac verovatno ne? Nismo ni svesni kako nas neke stvari obeleže za ceo život. I kako obeleže našu decu. Ili jedna nepobitna istina – da nas sitnice, čak pre nego teške situacije, nateraju da još malo sazrimo ili osetimo da postajemo mudriji.

Ne želim da govorim o tome kako treba provoditi ovo vreme izolacije i strašno me nervira kada se stvara ‘iz karantina morate izaći kao bolja verzija sebe’ pritisak. Bolja verzija mene bi bila bar malo naspavana. Dakle, ne morate da budete bolja verzija sebe, a naročito ne verzija koju neko drugi nameće. Ono što sam ja želela da kažem u ovom malom eksperimentu je sledeće. Ako počnete intenzivnije da osećate, ako vam u svest dođu neke neočekivane misli, ako vas uhvati neizdrž (kakva divna reč!) od svega što se događa ili ne događa; ali i ako se osećate sjajno u svojoj novoj ulozi, sve to je u redu. U redu je! I tačka.

A kako se vi osećate ovih dana? Recite u komentarima.

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

2 thoughts on “Karantin ili unutrašnja strana metra (kvadratnog)

  1. Draga Jovana, sa uzivanjem procitah tvoj novi tekst. Sve je tako lepo receno. Mene ovo boravljenje u zatvorenom prostoru ne opterecuje previse. Ja volim da se izolujem. Volim da budem da sobom “nasamo” I da razmisljam, analiziram, …sta god. I lepo mi je ( jedino mi sada nedostaju moji unucici). Lepse mi je da budem sa sobom, nego da ptovodim vreme sa osobama koje vode isprazne razgovore I bave se nekim trivijalnim temama. Cesto pomislim da sam autisticna osoba ocuvanog intelekta. Imam svoje rituale kojih se pridrzavam i tesko ih se odricem. Kad mi neko poremeti ritam, vrlo se uznemirim, ali imam dovoljno snage i stalozenosti da to me ispoljim. Nemam”sirok krug” poznanika, vec jednu visedecenijsku drugaricu. Eto toliko od mene. Sa nestrpljenjem ocekujem novi tekst.

  2. Naravno, sve je precizno tacno. Sedi 10! Imam utisak da je prošlo više vremena, a ne samo par nedelja. U sasvim zamršenom krugu okolnosti, koje su me zatekle na početku ove pandemije, redovno stižem da se sretnem sa sobom. Nekada sedimo ja i ja duže, pa prepričavamo naširoko, ako nam se tema ugodi i pod uslovom da ovi na izlasku iz varicela i ovi na ulasku istih dopuste. A nekada mi ja šapne temu koja me uznemiri i koju ne volim pa zato odem i ostavim ja, samu. Po prirodi sam introvert pa mi ovo stanje nije previše teško, ali mi je zaista težak mentalitet geografske dužine na kojoj živim, a dodatno mi je teško to, što se ja i ja srećemo kasno, tek kad svi ostali (gladni, žedni, mama gde mi je ona bojica…tempera…lutka…trepavica od juče… , zaposleni, pezionisani) odu na spavanje. Još tema da ne odgovara. Ipak verujem mojoj ja, zna ona sve, samo sto ja nekad znam, nekad sam i sigurna a nekad bežim glavom bez obzira… Kako sam… varicele da izađu, pa da konačno izađem napolje, u dvorište…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *