Da se razumemo, ja nisam bibliotekar, ja samo trenutno radim u biblioteci. I da se razumemo, kažem u muškom rodu, a ne u ženskom iz dva razloga. Prvo, grozim se rodnog silovanja jezika, a drugi, ne manje važan, ne umem da izgovorim R kad se nađe ispred K. Ne umem da ga izgovorim ni na jednoj poziciji, zapravo, ali ova konkretna mi gotovo zadaje fizičku bol i zvučim kao pokvaren radio. Zbog toga izbegavam da koristim reči u kojima je R ispred K,G i H, čak i kada pišem, jer ko zna da li ću nekada to što napišem morati naglas i da pročitam. I da se odmah razumemo, ovo nije priča o nekoj ženi koja je u biblioteci pronašla smisao svog postojanja. Ovo je priča o početku. Ako uopšte i može da se nazove pričom.

Biblioteka “Nikola Sikimić Maksim” Kučevo

Ovo je beleška – o jednom padu, jednoj mački i jednom početku. I jednoj knjizi. Možda i o dve, s tim što jedna još uvek ne postoji.

U ponedeljak sam žurila da odem na posao, i to ne zato što sam želela da radim (mada neobično volim svoj novi posao) ili sam imala neodložne obaveze, već zato što sam htela da dovršim čitanje knjige „Čovek po imenu Uve“ švedskog pisca Fredrika Bakmana. Privukla sam merdevinice od tri stepenika iz Ikee (hmm) i popela se da dohvatim čizme sa police. Da, držim obuću na polici koja se nalazi tik uz plafon. Tako se štedi prostor. Smislila sam tu policu i tata mi je napravio. Nemanju je uvek nerviralo što stoji malo ukrivo, ali bih mu ja uvek rekla da je mogao on da je napravi i postavi ako je umeo bolje, ali zidovi su u toj kući svakako krivi, pa bi se on ućutao u tom trenutku, ali bi ipak uvek iskoristio priliku da me iznervira svojim zapažanjima. Tata je tu policu rado napravio, jer voli da mu zadajemo projekte. Čitav život mu je jedna žena zadavala projekte. Sada mu to nedostaje.

Dakle, popela sam se na te male merdevine i samo sam se našla na podu. Fredriče Bakmane, nije istina da tokom pada mozak brže radi. Meni nije radio uopšte. Jedino sam uspela da vidim mačku (hmm) koja se elegantno sklonila u stranu da je ne spljeskam. I samo sam se našla na podu, položena na desni bok i oslonjena na ruke. Tek kada sam videla sklopljene merdevine oslonjene na odvaljeni zid, prvo sam pomislila kako će me Nemanja kritikovati zbog toga što sam ponovo odvalila parče zida koji sam načela sušilicom za veš, a onda da sam pala sa ne tako male visine i da sam mogla da se izlomim kao slani štapić i da se verovatno ipak neće naljutiti.

Mačka je sela podalje i gledala me kao da očekuje da se opet popnem i padnem. Izgleda da joj je prizor bio zabavan. Mene je bolelo dupe. Ne u smislu „zabole me“, već me je stvarno bolelo mesto na koje sam sletela. Kada sam popodne demonstrirala Nemanji položaj u kome sam se našla, rekao mi je neimpresionirano: „Pa dobro, tako se pada“. Ja sam bila impresionirana samom sobom zato što eto, ko zna zašto i kako, ovako smotana umem da padnem a da se ne pokršim. On je delovao pomalo razočarano što nije prisustvovao tom padu. To mi je priznao tek popodne kada se savio da veže pertlu, a Krunina ljuljaška ga tresnula u glavu. Od srca sam se smejala. Šta da radim, stvarno je bilo smešno. Svako bi se smejao. Svako bi se smejao i ženi koja bezvučno pada sa stubličice, a haljina leluja oko nje. Tako bar ja zamišljam da je to izgledalo. Kao što uvek sebe zamišljam sa dugom kosom, iako nosim paž već jedno 5 godina.

Tek predveče su počeli bolovi u mišićima i zglobovima. Ipak sam još na putu do posla proklinjala dan kad sam kupila te merdevine. Nisu mi zaista trebale (iako sam Nemanju ubedila da mi baš baš mnogo treba). Realno, mogla sam i dalje da koristim stolicu. Zauzimaju mesto, a Kruni su primamljive za penjanje i vrlo verovatno je ona i olabavila osigurač. Vozila sam i nadala se da će ova priča ostati bliža skandinavcima umesto jednom određenom Rusu i njegovoj „Smrti Ivana Iljiča“. Onda sam shvatila da je računar koji smo skoro kupili (polovan) u Srbiju pristigao iz Švedske. I da imam švedsku tastaturu. I zaključila da Fredrik Bakman i Švedska žele nešto da mi kažu.

Kada neko vreme provedete u biblioteci po nekoliko sati, ako u vama postoji imalo sklonosti ka književnosti, reči sa stranica počinju da vas opsedaju. Čujete ih prvo kao šapat, a onda postaju glasnije. Viču na vas – pročitaj me! A onda počnu da viču i nešto drugo. Nešto što već dugo ignorišem. Pročitala sam knjigu do kraja. A onda sam ponovo, posle mnogo vremena, počela da pišem svoju.

P.S. I u knjizi “Čovek po imenu Uve” postoji i jedan pad i jedna mačka, sa tim što glavni junak nema ove bolove kad samo i pomisli da podigne ruku. Eh, Fredriče Bakmane, izgleda da se nikada nisi posle tridesete skrljao sa ove visine. Blago tebi.

Nastavak možete pročitati OVDE.

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

7 thoughts on “Bibliotekar po imenu Džo

  1. Драга Јована, не да сам прочитала књигу, већ сам одгледала и филм. Ретко добро ”приказана књига” путем филма. Ако ниси одгледала препоручујем од срца. Са уживањем сам прочитала твој текст, улепшала си ми ово суморно преподне на послу, без Сунца. Додуше није баш тако мрачно, па замишљам да је поменуто Сунашце иза ових облака и да ми чини дан бара мало светлијим. 🙂

    1. Хвала вам, драга Радмила, увек се обрадујем вашем коментару! :))

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *