Nakon nadahnutog pisanja uvoda u moje, kako sam tada mislila, neverovatno lucidne, duhovite i zanimljive rečenice nekog novog romana (može se pročitati OVDE), udarila sam glavom o zid. Istog dana. I to i bukvalno i metaforički. Vraćala sam se sa sastanka u sali Centra za kulturu, kroz Centar za kulturu i tako tresnula glavu u plafon stepeništa da sam mislila da mi je lobanja pukla. Zašto zaboga stepenište ima plafon?! Uopšte, ova zgrada je vrlo čudno projektovana. Ima hodnike i hodnike, stepeništa, prolaze, plafone, skrivene prostorije i ulaze za nekoliko strana. Ima izlaze na krov. I sva je nekako ćoškasta.

Prvi put kada sam došla ovde, došla sam na poziv da budem moderator jedne književne večeri. Sa pesnikom sam stigla u zgradu i onda smo se tako u paru lepo – izgubili. Delom krivim njegovu rasejanu umetničku dušu i moj loš osećaj za prostor, ali ipak najviše krivim sam prostor, koji kao da je projektovan za to da se u njemu izgube rasejane umetničke duše. Bio je novembar, pa su sva vrata kancelarija bila zatvorena, a mi smo išli ukrug i levo i desno i uz stepenice i niz stepenice, kao dve guske u magli, dok najzad nismo pokucali na jedna vrata iza kojih nam se učinilo da se kreće neki život. Dalje se sve odvijalo uobičajeno, ali tih desetak minuta traganja za rešenjem na koja vrata pokucati bilo je kao neko nadrealno traganje za smislom života. Sa napomenom da ovo naše traganje ipak na kraju nije bilo uzaludno.

(U stvari, lažem. Prvi put sam bila u ovoj zgradi pre jedno 150 godina, kada smo gostovali kao KUD “Izvor” iz Crljenca. Ja sam, verovatno, pevala. Ne sećam se tačno. Sećam se da mi se dopala sala, jer je građena kao amfiteatar i publika ne mora da izvija vratove kada gleda u binu. Ali to je bilo neko potpuno drugo vreme. Neki pretprošli život. Da se vratim u ovaj sadašnji.)

Sada već solidan broj meseci radim u ovoj zgradi, ali i dalje ne znam tačno kuda vode svi hodnici i sva ta vrata i sva ta stepeništa. Verovatno zato što retko napuštam kancelariju i po ceo dan nešto radim. Zato sam i tresnula glavom o zid – bukvalno. Na sastanku koji sam imala odmah nakon toga sagovornik je pomislio da mi je dosadan, a mene je samo bolelo teme. I sad me boli kad se setim. A onda sam udarila glavom u zid i metaforički. Ovog puta sigurno zato što retko napuštam kancelariju i po ceo dan nešto radim, jer taj metaforički zid je sastavljen nedostatka vremena, a malterisan odsustvom iz spoljnog života. Što zbog korone, što zbog gomile posla koji sam ugavnom sama sebi natovarila, a zatim zbog posvećenosti i usmerenosti ka Kruni (jer kad ste zaposlena majka, onda nemate luksuz da popodneva i vikende posvetite sebi, jer nastupa jedna ogromna količina griže savesti, a od nedavno i vrlo intenzivno i ciklično “Kod mamice, kod mamiceee” i onda se zateknete kako vrlo feministički ne očupate obrve po dve-tri nedelje ili kako jednom rukom držite već prilično otežalo dete, a drugom pokušavate da popakujete sudove iz mašine ili veš u mašinu, i to ne zato što muž neće da bude sa njom, pa ni njega ne možete da okrivite, što dodatno nervira, već ona prosto hoće samo kod mame). I tako, kad nisam na poslu, ja sam uglavnom sa detetom ili pokušavam da me ne zatrpa gomila neopeglanog veša (i verujte, gomila je tolika da bih verovatno ostala ispod nje, samo što ne bi virile grimizne cipelice, već plišane ljubičaste sobne papuče sa jednorozima). Kad sam na poslu, radim.

Tako sam nakon prvobitnog juriša na kreativni litererarni svet ubrzo položila oružje, sva u bolovima od pada, još sa dodatnom bukvalnom i metaforičkom glavoboljom (Isidora, vi ste? Je li ovaj Karl Uve Knausgor na mom radnom stolu vaše pismo iz Norveške?). Kao da mi Skandinavija poručuje jedno, a čitav univerzum nešto drugo – odustani. Odustani od svojih nerealnih očekivanja da možeš biti sve to što pokušavaš. Odustani od bar jedne stvari. Bila sam odlučila da ne produžim registraciju ovog domena i hostinga, jer kada se pogleda statistika, nisam objavljivala ni jedan tekst mesečno. I onda sam se predomislila. Jer, kao što sam već pisala OVDE, mi vrlo, vrlo teško odustajemo. I gledam vas sve i pratim i, priznajem, iskreno zavidim kad god neko od vas pokaže svoju novu knjigu ili kada prijavi tezu ili kada da neki značajan intervju ili napiše i uradi nešto drugačije i novo. Posmatram vas sve i zavidim vam. Ali nije ta zavist ona zlobna zavist. Ja vam svima od srca aplaudiram sa iskrenom zavišću (ovo samo deluje kao paradoks), jer želim da budem pomalo kao svako od vas, ali su mi htenja veća od mogućnosti i vrlo mi je malena snaga. A malena, najmanja mi je sposobnost da se zaista efikasno organizujem.

Onda sam u trenutku očaja objavila početak mog neobjavljenog romana (evo ga OVDE), koji sam dovršavala na brzinu dok sam bila trudna, jer sam znala da više nikada neću imati vremena ni za šta. I onda je taj rukopis jedno preterano stilski uglačano, pomalo nepotrebno natrpano s*anje sa glupavim, strogo ustrojenim redom i smislom, a zapravo bez dubljeg smisla, i sa nekim dobrim delovima koji me i dalje progone. Što bi rekao jedan meni mnogo drag čovek, taj rukopis je moj krvavi ispljuvak. I nikada neće biti objavljen zato što je s*anje, ali nije mi dovoljno ljudi ugazilo u taj moj krvavi ispljuvak, pa me zato progoni. Ima li to smisla?

Možda ću jednog dana uspeti da od nečega odustanem. Možda ću, uprkos svemu, nešto uspeti i da završim. Samo što danas nikako nije taj dan. I trenutno taj dan uopšte i ne nazirem.

Prijava na newsletter

Želite da čitate još? Prijavite se na newsletter kako biste bili obavešteni o novim tekstovima na blogu.

*Podaci se ne ustupaju trećim licima ni pod kojim uslovima.

Please wait...

Hvala!

One thought on “Bibliotekar po imenu Džo – deo drugi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *